Malo pozorište okrutnosti

Bilo je lepo letnje jutro, jedno od onih što čine čoveka srećnim sto je ziv. I verovatno bi ovaj čovek i bio srecniji da je živ. U stvari, bio je mrtav. Bilo bi teško biti mrtviji bez posebnog vežbanja.

"Daklem," reče narednik Kolon (Gradska Straža Ank-Morporka, Noćna Straža), gledajući u svoj notes, "do sada kao uzrok smrti imamo a) premlaćivanje najmanje jednim tupim predmetom b) davljenje nizom kobasica i c)masakriranje od strane barem dve životinje oštrih zuba. Šta cemo sad, Nobi?

"Da uhapsimo osumnjičenog, šefe" reče Kaplar Nobs, revnosno salutirajući.

"Osumnjičenog, Nobi?"

"Njega," reče Nobi, čizmom gurkajuci leš." Reko bi da je tip strašno sumnjiv kad je tako umro. A i pio je. Mogli bi da ga u'apsimo zbog umiranja i nedoličnog ponašanja na javnom mestu."

Kolon se počeša po glavi. Hapšenje mrtvaca je, naravski, imalo svoje prednosti, ali...

"Reko bi," reče polako, "da će kapetan Vajms hteti da se ovo reši. Bolje ga odnesi u stanicu, Nobi"

"A jel onda možemo da pojedemo kobasice, šefe?" reče kaplar Nobs

Nije lako biti glavni policajac u Ank-Morporku, najvećem gradu na Disksvetu [*].

Verovatno su postojali svetovi, mislio je kapetan Vajms u trenucima sumornog raspoloženja, gde nije bilo čarobnjaka (kod kojih je normalna stvar ubistvo u iznutra zaključanoj sobi) ni zombija (ubistva su veoma neobična kad je žrtva istovremeno i glavni svedok) i gde psi ne bi noću ništa radili umesto se šetkaju okolo i ćaskaju sa ljudima. Kapetan Vajms je verovao u logiku isto kao što je čovek u pustinji verovao u postojanje leda - bilo je to nešto što mu je jako trebalo, ali ovo prosto nije bila prava vrsta sveta za to. Bar jednom, mislio je, bilo bi lepo nešto rešiti.

Pogledao je leš pomodrelog lica i osetio iskricu uzbudjenja. Postojali su tragovi. Nikada ranije nije video prave tragove.

"Ne radi se o pljačkašu, kap'tane," reče narednik Kolon. "jer su mu džepovi puni novca. Jedanajs' dolara."

"Ne bih reko da je to puno," reče kapetan Vajms.

"Sve u penijima i pol'penijima, gospodine. Čudo da su mu pantalone izdržale težinu. A nije mi ni promakla činjenica da je bio zabavljač, gospodine. U džepu je imao par podsetnica, gospodine. "Čes Slamber, Dečji Zabavljač'."

"Predpostavljam da niko ništa nije video?" reče Vajms.

"Pa, gospodine," reče narednik Kolon uslužno, "Rekao sam mladom pozorniku Kerotu da nadje par svedoka."

"Zamolio si pozornika Kerota da istraži ubistvo? Sasvim sam?" upita Vajms.

Narednik se počeša po glavi.

"A on je mene pitao da l' znam nekog da je jako star i na samrti."

Na magičnom Disksvetu garantovano uvek postoji jedan svedok svakog ubistva. To mu je posao.

Pozornik Kerot, najmladji pripadnik Straže, često se ljudima činio jednostavan. I bio je. Bio je neverovatno jednostavan, isto kao što je mač jednostavan, ili zaseda. Takodje je, vrlo verovatno, bio najveći linearni mislilac u istoriji univerzuma.

Čekao kraj kreveta starca koji je prilicno uživao u njegovom društvu. A sad je došlo vreme da izvadi svoj zapisnik.

"Slušajte, znam da ste nešto videli, gospodine," rekao je. "bili ste tamo."

PA, DA, reče Smrt. MORAM DA BUDEM, ZNAŠ. ALI OVO JE POTPUNO PROTIV PROPISA.

"Vidite, gospodine" reče pozornik Kerot, "koliko se ja razumem u zakon vi ste Saučesnik Posle Čina. A možda i Pre Čina."

MLADICU, JA SAM ČIN.

"A ja sam u službi Zakona," reče pozornik Kerot. "Znate, zakon mora da postoji."

HOĆEŠ DA...EHM... OTKUCAM NEKOG? CINKARIM? PROPEVAM? NE. NIKO NIJE UBIO GOSPODINA SLAMBERA. NE MOGU DA TI POMOGNEM.

"Oh, ne bih rekao gospodine," rece Kerot, "mislim da već jeste."

DO DJAVOLA.

Smrt je gledao Kerota kako odlazi saginjući se dok je silazio strmim stepenicama udžerice.

DAKLE, GDE SAM ONO STAO...

"Izvin'te," reče suvonjavi starac u krevetu. "Imam 107 godina, znaš. Nemam ceo dan na raspolaganju."

AH, DA, ISTINA.

Smrt je naoštrio kosu. Prvi put da je pomogao policiji u istrazi. Ipak, svako treba da radi svoj posao.

Pozornik Kerot je je polako šetao gradom. Imao je Teoriju. Šta više, pročitao je knjigu o Teorijama. Složiš sve tragove i dobiješ Teoriju. Sve onda mora štima.

Evo na primer kobasice. Neko je morao da kupi te kobasice. A tu su i peniji. Uglavnom samo jedna podvrsta ljudi plaća u penijima.

Posetio je kobasičara. Naišao je na grupicu dece i čavrljao s njima neko vreme.

Onda se vratio u uličicu gde je kaplar Nobs kredom po zemlji isrtao konturu leša (obojivši ga, dodavši lulu i štap za šetnju i drveće i grmlje u pozadini - prolaznici su mu već ubacili 7 penija u šlem). Malo je razgledao gomilu smeća na kraju uličice a zatim seo na probušeno bure.

"U redu... sad možete da izadjete," reče u prazno. "Nisam ni znao da na svetu još uvek ima gnomova."

Nešto je zašuškalo u smeću . I izašli su - čovečuljak sa crvenim šeširom, grbom i kukastim nosem, mala žena sa maramom i još manjim detetom u naručju, mali policajac, pas sa ogrlicom oko vrata i malecni aligator.

Pozornik Kerot je seo i saslušao.

"Nater'o nas je", reče čovečuljak. Imao je iznenadjujuće dubok glas. "Tukao nas je. Čak i aligatora. To je sve što je umeo da radi, da udara batinom. I uzimao bi sav novac koji bi kuca Tobi sakupio i napijao bi se. A kad smo pobegli uhvatio nas je u ulici i krenuo da uvati Džudi i bebu i spotakao se i pao i-"

"Ko ga je prvi udario?" upita Kerot.

"Svi!"

"Al' ne mnogo snažno", reče Kerot "Suviše ste mali. Niste ga vi ubili. Imam veoma pouzdano svedočenje u vezi toga. Otišao sam i još jedanput ga pregledao. On se ugušio. A šta je ovo?"

Pokazao je na maleni kožni disk.

"To je šištaljka," reče mali policajac. "Koristila mu je za glasove. Tvrdio je da naši nisu dovoljno smešni."

"Tako se to radi!" izimitira Džudi.

"Zaglavila mu se u grlu," reče Kerot. "Predlažem vam da pobegnete. Što dalje možete."

"Mislili smo da bi smo mogli da osnujemo trupu." reče glavni gnom.

"Znate ono... eksperimentalna drama, ulično pozoriste i tako to. Bez lemanja batinom."

"To ste izvodili pred decom?" upita Kerot.

"On je reko da je to novi vid zabave. Tvrdio je da će postati popularno."

Kerot je ustao i zafrljačio šištaljku u djubre.

"Ljudima se tako nešto nikad neće dopasti," reče. "Ne radi se to tako."

[*] Koji je ravna ploča i putuje svemirom na ledjima ogromne kornjače, a sto ne bi mogo...

Priča "Theatre of Cruelty" je napisana za W. H. Smithov časopis "Bookcase". Ova proširena verzija je kasnije objavljena u programskoj knjizi za konvenciju OryCon 15.

Online verzija ove priče je dostupna na internetu zahvaljujuci ljubaznosti samog autora, koji zadržava sva prava reprodukcije, kao i ostala prava. Kako je Pratchett rekao: "Ne želim da je vidim odštampanu, ali mi ne smeta da je ljudi skidaju sa neta za sopstveno zadovoljstvo.

Translated by/ Prevod: Dina Stipić

---

---

The L-Space Web is a creation of The L-Space Librarians
This mirror site is maintained by A.H.Davis